Некролог прочитан на комеморацији поводом смрти Милорада Телебака у згради Народног позоришта Републике Српске у Бањој Луци 12. 04. 2021. године – Проф. др Предраг Ћеранић
Смрт је увијек лична, за сваког посебна. На велико путовање одлазимо неприпремљени и сами.
Одлазак Милорада Телебака потврдио је древно правило да тек када нас неко напусти схватимо кога смо крај себе имали. А смрт, иако природна појава, увијек нас затекне неспремне, изненади. О смрти не учимо у школи, о њој професори не држе предавања. Она је увијек лична, за сваког посебна, на велико путовање одлазимо неприпремљени и сами. Али, неки неће и не могу бити заборављени.
Милорада Телебака више нећемо сретати у Господској улици. Његов насмијан лик у искреној радости изненадног сусрета испред Народног позоришта, неће бити стварност. Ускраћени су нам и овоземаљски, дуги и занимљиви, разговори у бањалучким баштама о бројним језичким недоумицама. Већ недостаје жива музика ријечи. Ми, његови савременици, који смо имали част да га упознамо и привилегију да уз кафу разговарамо о томе како се пише и како се каже, имали смо пред собом језички одгонетник. Али и ми и што је још важније, наши потомци и сви који говоримо српски ћемо га још више читати. Јер, књиге остају, из књига ће нам се Милорад обраћати и наставити да нас подучава. Цитираћу чувеног пољског есејисту и романописца Јана Парандовског: „Само оно што је сапето у те танке стабљичице мастила остаје, дјела и ствара. Све остало вјетар разноси и развејава. Ријечи лете, записано остаје.“ Милорад Телебак је много писао. То записано није споменик већ путоказ и нама и генерацијама које тек треба да дођу.
Милорад Телебак је објавио више књига, на десетине радова у стручним часописима, и небројено написа о српском језику у дневним листовима. Предано је радио у својству лектора на бројним представама са глумцима Народног позоришта и разрјешавао језичке дилеме, чинећи да представе буду пријемчиве и језички тачне. Припремио је и водио преко 400 веома гледаних емисија у склопу образовног програма Радио Телевизије Републике Српске. „Говоримо српски“ је назив непревазиђеног серијала о српском језику, уједно и назив Телебакове књиге, али и кованица по којој ћемо га памтити.
У овим тренуцима тужних сјећања и одавања поште преминулом и свима нама драгом Милораду, дозволите ми да наше заједничко сјећање обиљежим фрагментом сасвим личних успомена. Наше професионално познанство, у коме су нас спајале ријечи и поезија, сеже знатно даље у неке далеке личне и породичне претинце. Телебакова супруга и моја мајка годинама су радиле заједно у експрес ресторану зеничке Жељезаре, и дружиле се. „Узаврели град“, што је био назив за истоимени филм о Зеници, узаврео је нарочито почетком деведесетих година сада већ прошлог вијека, када су га и моји родитељи и породица Телебак морали напустити. Мајка ми је дала прву информацију да су Јока и Милорад у Бањој Луци и да им пренесем поздраве. Тако сам ја те 1994. и попио прву кафу с Милорадом и наставио се дружити с њим.
Милорад Телебак је лекторисао моје књиге поезије, био је то човјек чије сам савјете “пио као жедан воду”. Временом се жалио на проблеме са здрављем, али тек онако успут, не тражећи никакву помоћ. Из разговора с Телебаком схватио сам да су ријечи жива бића, да с њима треба пажљиво, да су ријечи енергија којима можемо и не хотећи повриједити друге, али и много учинити за опште добро. Са ријечима треба опрезно и очински се односити према њима. Ми и постојимо само у језику, као да ми је хтио рећи.
На мој позив професор Телебак је одржао више предавања студентима Факултета безбједносних наука. Остављао је сјајан утисак, након сваког предавања услиједио би аплауз. Током предавања, на која су осим студената долазили и наши наставници и сарадници, док су Милорадове ријечи одзвањале пуним амфитеатром, знао се чути кикот, па и разуздани смијех младости. Јер, Милорад је знао пронаћи начин да младима укаже на значај усменог и писменог изражавања, плијенио је студенте својим хумором и непосредношћу.
Умио је да граматику, ту „тешку науку“ учини забавном, да правопис прикаже као игру. Од примјера из свакодневног живота, које смо безброј пута чули али на њих нисмо обраћали пажњу, правио је студије случаја. Радио је то тако једноставно, а велики људи су по правилу увијек једноставни.
Све чиме се бавио радио је предано. Био је посвећеник језика, с марљивошћу Вука Караџића највише се кретао међу обичним свијетом, ослушкивао његов говор и биљежио. Слушао је радио и тв емисије, често вртио главом, записивао пропусте водитеља и новинара, и на духовит начин у својим текстовима износио, не спомињући никог поименично. „Чим га видим, знам које ће грешке у говору направити“, била је једна од његових реченица. Милорад није имао намјеру да неког понизи или постиди, него да нам донесе језичку културу, чистоту за њега најсветијег језика српског. Зато је писао и објављивао, на правописне пропусте указивао, грешке исправљао. Свако од нас је од Милорада нешто научио.
Хвала ти Милораде, задужио си и мене и студенте којима предајем. Задужио си и удружења књижевника Републике Српске и Србије. Задужио си српски род. Наставићемо се дружити с тобом читајући и користећи твоје књиге. Опраштам се од тебе потпуно увјерен да ћу ускоро шетати улицом која ће твоје име носити.
Проф. др Предраг Ћеранић
